Mitar

Bio je, kažu u zatvoru. Posao, zbog toga izgubio. To su uvek tiho izgovarali. Kao da su se plašili, da to kažu… Deca su ga se pomalo bojala… Nisu znala zašto.  Bio je tih, brundavog glasa, debelog stasa.  Retko je govorio, nikada ogovarao. Činilo se, kao da ga ništa ne interesuje.

Izgledao je, uvek umorno, dok se prašnjavim seoskim putem vraćao kući.   Stanica  je bila daleko od razvučenog sela, a  njegova kuća, kako to već biva u pričama i pesmama, na kraju. Skoro do reke…

Pantalone i sako kafene boje, košulja bela, kravata – Nikad Robom – što bi on to sa sobom?

Nikoga nije ubio, nikoga nije pokrao…  Samo je kažu, nešto rekao.

PEGLA

Lugar je iz ko zna kog razloga voleo stare stvari. Stare fotografije, stara pisma, dopisnice (dopisne karte), razglednice, stare legitimacije…  Čak, mu je i  jedan pampur (plutani čep),  sa  boce vina  popijene u jednom beogradskom ribljem restoranu sa dragom osobom, bio uspomena.

Lugaru su čaki i mirisi bili uspomene.

Starac je znao za tu Lugarevu  osobinu. Bio je škrt. Ipak, jednoga dana, sada, skoro bezvrednu peglu na žar, ponudi  Lugaru:

-”Hoćeš li ovu peglu”?

-”Pa, voleo bih da je imam”. -odgovori Lugar.

-”Ako, je tako, onda ti je poklanjam. Evo”.  – reče Starac pružajući peglu i dodade: – “Samo da znaš. Ova pegla vredi 2000 Maraka Nemačkih”.

-”Da nije malo mnogo”? – reče Lugar kroz osmeh. Starac podiže jednu obrvu, zagleda se u daljinu, pa uz osmeh koji mu  nije silazio sa lica  pojasni:

- ” Dao sam jednom čoveku, kad je bilo najgore vreme, 2000 maraka. Nije mi vraćao. Odem kod njega kući da tražim pare. On kaže da nema. Gledam po kući, nema ništa. Pođem iz njegove kuće,  vidim ovu peglu. I uzmem je. Od muke. Eto, zato ova pegla vredi 2000 Maraka Nemačkih”. -Starčeve reči i Lugaru izmamiše osmeh. I sada se Starac i Lugar smeju.  Smeju se pegli, koja vredi 2000 Maraka Nemačkih.

Novi vlasnik, peglu odnese kući. Htede, da je ošmirgla, izglanca i oboji. Pegla, na sebi još uvek ima sloj stare, debele, rđe  jer Lugar,  ipak, voli Stare stvari.