Oznake

„Možeš li da otvoriš ovu teglu“? – čuo je Lugar glas svoje žene. -„Naravno, ja sve mogu“. – pomisli Lugar, ali to ne izgovori, već , uđe u kuhinju i otvori teglu. Tegla je sadržavala nekave paprike, koje Lugar ne jede. Zapravo, Lugar uopšte ne jede ništa iz turšije. Jedini izuzetak su krastavčići  sitno iseckani u majonez salati.

Dok je Lugar hitro prao ruke u sudoperi od ogavnog mu mirisa sirćeta, tegle nisu izlazile iz njegove glave…

Tegle ko kegle…

Setio se svog prijatelja, koji je i sada tamo negde na severu Evrope. Setio se, detalja iz njegove priče, kada su se  prvi put videli nakon nekoliko godina.    Makijaveli, kako je Lugar zvao svog prijatelja, je u jednom trenutku primetio  (tamo na tom Severu), da sakuplja i čuva prazne tegle . I onda se pitao šta će mu?  Ta, toga tamo ima puno.  Niko ih ne čuva. Tamo, ljudi i ne spremaju zimnicu.

– „Tako, onda, sakupim sve te tegle i izbacim“. – reče prijatelj, koji je verovatno tada, ne sluteći  napravio  prvi korak,  ka  sopstvenoj istinskoj evropeizaciji.   „Zbogom tegle“, „Stranac i Severno more“.

Teške tegle…

Definitivno! Ako, neko mrzi tegle, onda su to studenti iz provincije. Pored svega, što nose od kuće, pored knjiga, odeće, obuće i desetak drugih tričarija, njima uvale i tegle. Tegle sa slatkom, tegle sa džemom, tegle sa medom…

Jednom su dva studenta, dva pobratima  u Skoplju, silom prilika, ni krivi ni dužni morali da ostanu pet ili šest dana duže no što je bilo predviđeno ispitnim rokom.Nešto se pomerilo. Avaj. Poslednja dostava novca od kuće je potrošena, svi dugovi izmireni, povratna karte bile u džepovima i nešto sitnine za usput, za trošak…

Para su imali samo za jedan hleb dnevno i jednu kutiju cigareta. Najgorih na svetu. SET. Tako su se zvale. Tobačna tovarna iz Dežele. Iako su bili okorele duvandžije, pošto bi pripalili cigarete (po satu, da se rasporede, da imaju za ceo dan), nisu mogli da je ne bace dok dođu do pola. Toliko su bile grozne.

A, tegle? E, tu smo. „U tegli sa džemom je spas“. Džem od šljiva. Uvek ostavljan po strani. Ko će to da jede pored frižidera uvek dobro popunjenog svim delikatesima koji su se mogli kupiti za studentske novčane bonove? Pa, oni koji  i ne sanjaju da će im te tegle sa džemom biti izvor preživljavanja  pet ili šest dana.

Doručak – džem od šljiva.

Ručak – džem od šljiva.

Večera – džem od šljiva.

Jedan od pobratima, ni dan danas ne jede džem od šljiva. Čak ni posle više od dvadeset i nešto godina. Nazvaću ga ovih dana da vidim, da li se promenilo nešto u njegovom životu.

Tegla ko krigla…

Mnogi ljudi ne vole pivo iz krigle. Verovatno, zbog toga, što kad’ navale kriglu, zarone svoj nos i pola lica u nju, pred sobom vide more piva, pučinu  celu. To kod prve krigle i nije tako strašno… Al, posle neke treće ili četvrte kad gledate u tu pivsku pučinu a u glavi vam pomisao da na stolu stoji još jedna cela to stvarno nije prijatno…

Kako li se osećao Tesla, jedna od legendi Studenjaka (IV blok, soba u F krilu) dok je ispijao  lozu iz pune tegle? I gde je sada on, gde je njegov brat Mali Tesla?

Mali Tesla (koji nije pio),  je išao do kraja Sveta. Pojavljivao se u Zavičaju i opet isčezavao. A, Tesla, kao svaki pametan čovek danas, kako sam čuo, čuva svoje ovce negde u planini.  Možda i danas piše pesme.

A, tegle ko bi znao…  Kada usamljeno stoje na ivici šifonjera, oslikavaju sirotinju i čamotinju . Samačka tegla…    Postrojene pak, na polici kakvog špajza (ostave),  jesu ponos domaćice, znak blagostanja,  faktor sigurnosti, ako ne daj Bože opet udari neka kriza, inflacija, stabilizacija ili kakva slična društvena manifestacija….

 

Advertisements