Ne znam, koliko zemalja na ovom Svetu gologlavom, ima tu atomsku bombu. Postoji negde taj podatak. Ali, to i nije bitno. Podatak, verovatno i nije tačan. Te zemlje, te atomske sile i velesile ponašaju se ko naše provincijske gazde. Neki stvarno imaju i to ne kriju. Neki nemaju, tek će da steknu, al’ ponašaju se ko da imaju i pričaju da imaju. Neki imaju, al’ kriju da imaju…  Pričaju da nemaju, al’ milo im kad se šuška da imaju. Eh!  Takvi smo mi. Al’ takav je i taj strani svet što ima te atomske bombe. A,  možda i neki privatnik ima tu  atomsku bombu, ili, nekakve  družine, šta ja znam…

Bilo kako bilo, tek jednom sretnu se:  Rus, Amerikanac i Francuz.  I tako pričaju oni i hvale se.

– „Mi možemo da uništimo Zemlju 29 puta našim atomskim bombama“. -reče Rus.

– „Mi možemo 50 puta da uništimo Zemlju“ – uzvrati Amerikanac.

– „Mi možemo  jednom da uništimo Zemlju“ – reče Francuz. Al’ Francuza nisam mogao da shvatim. Dal’ je bio skroman,  ili, nadmen.

 

Nekada davno, u jednom gradu, u jednoj ulici radilo je tri krojača. Manje više po svojim zanatskim veštinama, svi su bili tu negde. Egal. Ali, mušterija malo.

Jedan se doseti, pa napisa na svojoj radnji:

– „NAJBOLJI KROJAČ U GRADU“ .

Drugi, nije dugo čekao, pa uzvrati natpisom:

– „NAJBOLJI KROJAČ NA SVETU“.

Trećem, koji je najviše čekao, ne preosta ništa drugo no da napiše:

– „NAJBOLJI KROJAČ U ULICI“.

Priča se, da su „Najbolji krojač u Gradu“ i „Najbolji krojač na Svetu“ otišli i iz Ulice i  iz Grada. Negde, daleko u Svet. A, ja ne znam da li je „Najbolji krojač u Ulici“ bio skroman ili nadmen.

I, ko će nama skrojiti…

 

Advertisements