Izdahnuo

Pojedinac, koji je učinio pripremnu radnju za duboki uzdah.

Dačo, care ne daj pare

Jutro je. Lugar čita jutarnju štampu. Jedan naslov mu privlači pažnju. “NSP: U 7h počinje štrajk policajaca”. Lugar čita članak. Saznaje  -  Osnovni štrajkački zahtevi su isplata zaostalih putnih troškova i dnevnica kao i jubilarnih nagrada i striktna primena posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike.

Lugar se priseća vremena kada je radio u prosveti i đačkih grafita iz nekih devedesetih  –  ”DAČO CARE NE DAJ PARE”. Poruka  je bila upućena tadašnjem ministru prosvete Danilu Ž Markoviću,  sa željom da nastavnici ne dobiju povećanje plata, te da produže štrajk a klinci neočekivani raspust.

Sadašnji ministar policije je kadar SPS-a, Ivica Dačić. Lugar razmišlja hoće li osvanuti isti grafiti – “Dačo care ne daj pare”. Postoje li takvi elementi u društvu i ko bi bio na dobitku? – Možda država, jer policija neće izdavati pasoše, te ćemo sprečiti odliv mozgova.

Mali oglas

Jeftino krpim duše.

Majstor samouk

Konac

Boli,

Beli konac,

Na crnoj čarapi.

Domaći izdajnik

I strani plaćenik (radio u inostranstvu).

Gagi

Mornaričkom pešadincu

Ti i ja

Ti i ja.

Ogledala dva.

Gledamo se.

Kiša

 

Kiša je zavesa koja krije jedan drugačiji svet.

Pesma (koja) me je održala

Noć se i  dalje mračno vukla. Prošao je i drugi sat po ponoći  te predratne godine.  Lugar se vratio sa “arbajta” iz kockarnice sa poker aparatima.  Odeća sa njega se smakla  lakše no košuljica sa zmije, a Lugar  skliznu u svoj krevet   poput jazvca u  jamu.  Radio sa kasetofona je radio po celu noć.  Bio je postavljen na radnom stolu tik iznad spavačeve glave.

Lugar poče lagano da uranja u san … Sa radija se nakon pauze između muzičkih numera začuo zvuk koji je nakon samo jedne sekunde katapultirao Lugara. U sledećih par sekundi, ovaj spavač je upalio svetlo, dohvatio praznu kasetu, strpao je u kasetofon i započeo sa snimanjem Pesme koja ga je održala…

Lugar se oružanom silom bavio, tj. bio je pripadnik oružanih snaga (OS) 1981. i 1982. godine, kada je bio soldat U Pančevu.  Kolektivni život mu je teško padao. Zapravo to i jeste bilo najteže.  Zato se snalazio kako je znao i umeo.  Pronalazio je ili  gradio svoja svratilišta i oaze.  Jedna od oaza mu beše kafić “Lesendro”. Lugar je voleo jednu čudnovatu pojavu – kad god bi silazio niz stepenice Lesendra tj. ulazio u lokal, skoro uvek je čuo “Hey Joe”.  Tu bi popio samo jedno piće, a zatim bi odlazio u njemu najomiljenij “Kupe 1″.  To beše divan kafić sa samo jednom manom. Vojnicima je služeno piće samo do određenog vremena. Nakon toga,  soldati, bi sedeli još malo bez pića i odlazili. Lugar je bio malo uporniji. Sačekao bi dok civili ne pitaju da li je slobodno da mu se pridruže za stolom. Velikodušno bi primio goste za svoj sto (a naročito rado gošće). Potom bi on, njih, zamolio da  mu naruče  piće za njegove novce, za šta nije postajala nikakva prepreka.  Konobarica, civile nije mogla da odbije. Štaviše, bilo joj je drago zbog Lugareve  sitne lukavštine, jer – forma je bila zadovoljena. I, tako, Lugar bi po  drugi put u toku boravka  čekao omiljenu pesmu, koja mu je tih dana i meseci mnogo značila…

Uzalud je godinama kasnije prijateljima koji poznaju srodnu muziku opisivao pesmu. Niko nije imao odgovor (Lugar ne zna engleski jezik). Ali, eto, nakon mnogo godina nakon jedne jedine sekunde prepoznao je tu pesmu i uspeo da je “uhvati” i sačuva… Bio je beskrajno srećan. I prisećao se par rečenica koje je nekada zapisao negde: – “Noć se i dalje mračno vukla. Samo su svetla na Dugom hodniku lenjo škiljila. Na jednom kraju hodnoka je sedeo čovek, a na drugom su širom zjapila Velika Vrata. Čovek je žele da vidi bilo koga. Makar to bila i …”

Uživaj u pesmi.

Velika glava ili Svetu se ne može ugoditi

Htedoh da napišem nešto o velikim glavama. No, dugo sam oklevao, jer bi se možda neki dragi likovi našli povređenim. Pomislih, utešiću ih. Nije najgore imati veliku glavu. Mnogo je ružnije kada čovek ima malu glavu. Takvih je mnogo manje a izgledaju mnogo neprirodnije (naročito u kombinaciji sa velikim ušima). Ali, eto, sada će mi možda zameriti neko sa malom glavom (a naročito oni sa velikim ušima) . Svetu se ne može ugoditi.

No, poći ću od pretpostavke da su se  svi na kraju krajeva, i koncu konceva ( i konaca ) pomirili sa svojom vanjštinom, kao što se i moja malenkost pomirila  sa svojim velikim Nosom.

A, da Velika Glava. Nekada u doba samoupravljanja su Glavne nazivali Glavonjama. Za one mlađe, detalj da su iste nazivali i Budžovanima. Budža u izvesnoj konotaciji predstavlja i muško spolovilo verovavtno impozantnije na osnovu vica koji mi je ispričao Starac:

-Ušao jedan čovek u apoteku. I reče apotekarki – “Dobar dan. Dajte mi jedan RIS” ( RIS – marka kondoma made in Jugoslavija, Hrvatska) .  Apotekarka, mu  da RIS (nazivan još  i “higijenska gumica”).  - “A, jel imate veći”? – upita čovek. -”Šta će vam veći”-upita začuđena apotekarka. – “Pa da ga stavim na glavu, pa kad odem u Preduzeće, da pomisle da sam i ja neki Budža” – odgovori čovek.

Jednom prilikom, sedeo moj komšija pred STR-om sa nekim svojim ortacima. Pili ljudi pivo. Pošto su se piva ponapili (i podnapili), njegov ortak se setio neke žene (izbegavam da koristim izraz ženske, zbog pijeteta prema istima) i počeo da pravi deskripcije i dočaravanja: – “… a sise….!!! Jedna siska vu ko tvoja glava! Ma koje ko tvoja glava. Ma ko’ moja glava”!

Eto.  Velika Glava u najlepšoj mogućoj komparaciji.

No, ako ste pomislili da sam izgubio nit, varate se. Pošto je već dockan, da vam rečem (reknem) ono što sam hteo. Onomad  sam nešto opservirao, što sam odavno znao, a, oblkovalo se u mojoj Glavi kao:

-PILEĆI MOZGOVI SU ČESTO SMEŠTENI U TELEĆOJ GLAVI-

LJUBAV

Autor fotografije My Opera prijateljica ZDRUZ (Norwege)

Ljubav je teška…

Ko tri kola kamenja.

A, svi znaju  da: 

Sve se menja,

Sem kamenja. 

Raspilaviti se

 Kako da ti pojasnim termin? Pa kad čujem “Starry Starry Night” uz slike
Vincent Van Gogh-a ja se raspilavim.